Blog

During each residency, guests will publish blog entries through which the interested public will be able to track their journey through the locations included in the project.

Danilo Lučić: NA SMARAGDU JADRANA

Melita.

Me. Li. Ta.

Sa nepca se po jeziku sliva sećanje na ukus meda dok kotrljam ove slogove. “Ostrvom meda” Mljet su nazivali Rimljani, još u I veku pre naše ere. Ali ni sa čim nabokovljevskim ne pravim vezu. Moja je Melita bekstvo iz civilizacije, hodočašće u ostrvske šume alepskih borova, pinija i crnike, olujno jugo i kiša koji su uporni ali blagi, i samoća koja svakim ostrvom gospodari kao duh telom.

Zvuci oko mene su čudni, nenavikao sam da van leta budem ovako u kući na obali mora. Unutra, u mojoj sobi, sve šumi, škripi, huči i ječi, trpi tlačenje besnog vetra. Onu u kojoj spavam držim vazda hladnom, verujem da mi to pomaže da lako usnim, uprkos svim tim glasovima ostrva na koje su mi uši nesvikle. U vrućini mi je teško da spavam. Teško da živim. Od nje uvek pomislim Ne mogu iz ove kože. Nemam kud. Telo voli hladnoću, od nje je živo, bori se i jača, dok na vrućini vene od beskraja udobnosti i dekubitusa nehaja. A zimi imam garderobu. Mogu naći ćebad ako mi usfali. Mogu i da se smrznem i umrem u snu, ali iz nekog razloga to me ne zabrinjava. Mada, voleo bih da jednom bude leto ako se ikad vratim na Mljet, jer jako slutim kako sve ovo blista kada ga sunce zapljusne sa plavetnila.

Decembar je opusteo ostrvo, a ono malo života što bi se inače moglo videti van svojih zidova, zaraza je sprečila da mi se ukažu. Osim Slavice koja živi preko puta mene, ovde na obodu Nacionalnog parka. Njena keruša Buca, lovački pas, umiljato stvorenje koje se retko može videti u blizini kuće, neprestano juri zečeve i mungose. Slavica je pričljiva devojka. Čini mi se da misli kako je to neobično u vezi sa njom. A neobično je jedino što je toliko pričljiva a nikada ne kaže nešto glupo ili suvišno. Naširoko i često mi priča o Mljetu. Mungosi koje lovi Buca love zmije. Početkom XX veka austrijske vlasti donele su ih ovde da istrebe otrovnice. Ja lovim svoj mir i spokoj, koji su mi lak, pitom plen. Ono što sam ostavio na kopnu, ovde ne poseže lako za mnom. Osim moje rutine. Na brodu kojim sam doplovio, ona mi je bila jedina poznanica, srasla s mojim vidokrugom i kožom toliko da više ne znam gde ko počinje i završava.

Ispod mog prozora nalazi se palma na obali ovog malog zaliva. Na njoj izjutra gledam kakav je dan koji me čeka. Po tome koliko joj se lišće povija znam jačinu vetra, a po dobovanju kapi o prozorsko staklo jačinu kiše. Većinu dana nisu mi donosili dobre vesti. Ali čim bi neko od njih dvoje pokazalo slabost, hitro bih istrčavao napolje i u dogovoru sa Slavicom obilazio šume i staze u Nacionalnom parku. Jednom smo se popeli na proplanak od nabacanih grubih kamenih kocki. Ne zna se koji ga je od naroda što su se ovde kroz istoriju smenjivali napravio, ali ostalo je ime proplanka Veliki gradac. Gore, na njegovom vrhu, Buca je stigla pre nas i laje na nešto što se nalazi na litici koja se spušta sa druge strane vrha.

Kako je zelen Mljet! Zeleni se kao tamni smaragd u Jadranu i skriva od njega svoje luke Polaču i Soline. Vekovima se tako pazio, jer često je Mediteran slao pirate da mu pale i ruše omalena naselja uz obale. Mlječani su zbog toga pravili sebi utočišta u dubini ostrva, tamo gde je morskim razbojnicima i lupežima bilo preteško ili predaleko da im nanose zlo. Centar Mljeta postaće Babino Polje, ujedno i prva slovenska naseobina, smeštena u najveću plodnu dolinu. U Polačama stoje gordi ostaci tvrđave, palače, sa koje se pružao otpor neprijatelju. Mljet se nalazio i pod srpskom vlašću, za vreme Duklje i potom Raške. Jugoslavija mu je ostavila jedan jedini hotel koji danas postoji ovde, kao i betonski bunker na samom zapadnom kraju Nacionalnog parka. U obliku je slova T, duž kojeg su nakalemljene sobe i sobice, a sav je nabijen neprozirnom tamom kroz koju me vodi Slavica i koju pokušavamo da razgrnemo tek slabašnom svetlošću telefona.

Na dan Svetog Nikole spuštamo se u jednu od malenih naseobina Babine kuće, iz koje baš tada brodići kreću ceremonijalno kroz Veliko jezero da otplove do ostrvceta Svete Marije gde se nalazi napušten benediktanski samostan iz XII veka. Slavica mi priča koliko je to ranije, pre zaraze, bila velika svetkovina, važan otočki praznik, dok je tog dana jedan brodić bio dovoljan da poveze sve okupljene. Oni se bez žurbe udaljavaju morem od nas, a mi koji smo zakasnili mašemo im sa obale. I oni nama, uz zadršku i nepoverljive, ali učtive osmehe. Ničim ne pokazuju da ih briga što smo zakasnili i da bi se možda vratili po nas. Stranci smo im. Ili samo ja, i možda moje prisustvo budi u njim dubok onaj nemir iz prošlosti koji su pred tuđinima davno osetili. Možda im je u genima oprez pred svime što kopno izbaci na njihovu zemlju. Što više saznajem o Mljetu, to mi je njihova bojazan sve razumljivija. Naročito onaj specifičan otočki način razgovora u kome je gostoprimstvo, podjebavanje i nepoverenje nerazmrsivo. Na moje pitanje Ivanu Sršenu šta bi moglo biti od ta tri, odgovara: “Ili to posljednje, ili sve troje.”

Za brodom koji je sada već stigao do ostrvceta Svete Marije na kopnu je zaostalo malo rakije od posluženja. Slavica i ja iskapimo po jednu. Ja ponovim, i potom jako ožednim. Zamolim domaćina iz susedne kuće da mi da čašu vode, a neko od njegovih ukućana, bez reči, tako i učini. Za to vreme, jedan starac raspetljava ribarsku mrežu na uskoj ulici. Naravno! Naravno!, dozvoljava mi da ga fotografišem i poziva nas da se sledeći put kad budemo u prolazu ponovo poslužimo njegovom travaricom.

Ne čudi me kada otkrijem da i ovde postoji mit o mudrom seljaku kojeg gospoda sa kopna, dubrovačka vlastela, pozovu da im pomogne u odbrani Republike. Kada Dubrovniku zapreti opasnost, istovremeno od Mletaka i Turaka, tada Mlječanin Andrija Hajdić odlazi na kopno da odgovori na tri pitanja neprijatelja, tri izazova. Jedino što može spasiti Republiku je da bude mudar i tačan. Ovaj mljetski Kanjoš Macedonović potvrda je prenošenja mita o jednostavnom i odvažnom siromahu koji, kada se najveće vrednosti, poput slobode i doma, nađu u opasnosti, zablista pameću i mišicom i postane junak nad junacima. Junak nad plemićima. Junak nad vlašću. A opet, svojim ljudima vrati se sa srcem na istom mestu na kojem je bilo i kada je otišao.

Pročitao sam svega dve knjige tokom ovih mojih mljetskih dana. Nije mi se dalo više. Čitao sam stabla i grane, sricao talase i zaplitao jezikom o vetar. Ali baš od knjiga pročitao sam Nasmijati psa Olje Savićević Ivančević i izbor iz poezije Daneta Zajca Dole, dole, u prevodu Ivana Antića. Znam iz intervjua da je ova splitska spisateljica često u komšiluku, na Korčuli, gde sam i ja bio pre nekoliko godina. Njene priče su mi sada daleke – vreli vazduh nad asfaltom u kome kao agrumi zru adolescenti koje život prestiže u šklopociji od kabrioleta. Nisam u tom svetu, više me ima u dubokoj tami stihova mrtvog slovenačkog pesnika u čijem sam ljubljanskom stanu nedavno proživeo par nedelja. Zajc, nemilosrdno direktan, govori da sutra boljitka neće biti i da to gorko, ljuto bilje koje je život posadio u tebe sve je što će ikada nići iz tvojih grudi. Jata ptica koje se rugaju će te pratiti... Ali ubeđen sam da takođe kaže i “Ne plači”.

Čim sa Mljeta stupim na tle Dubrovnika, novac počne da otiče iz mojih džepova. Na kopnu sve košta i sve ima svoju cenu. Avionom do Zagreba letimo ja i još samo jedan putnik, Dubrovčanin, u praznim letećim kočijama poslatim po dva čoveka. Sleteli smo nakon kratkog leta i kada sam se sa aerodroma približio prvim većim naseljima, osetio sam da vani sve miriše na nadimljeno meso – na ono na šta se ove naše balkanske mentropole, ma koliko moderne i mondenske, uvek osete. Oko trista šezdeset kilometara jugoistočno za sobom ostavio sam Melitu, zelenu i žilavu, jedinstvenu i potrebnu, branjenu zimskim kišama i olujnim jugom, i na njoj neki sitan komad sebe. Sitan, a dragocen, kao sve što pliva i leti uz obale ovog ostrva koje kao da traje iz inata.


IMPRESSUM

 

Sandorf - publishing house founded in 2008, engaged in Croatian literature and literature in translation, and in a wide range of books in humanities.

 

Center for Research and Promotion of Urban Culture (CIP) is a non-profit association that has existed for twenty years. Established in 1998, it operates in the areas of culture and art, urbanism, youth mobility and social dialogue.

 

Editor in chief: Ivan Sršen

Managing editor: Jana Smrekar

Editorial board: Matko Abramić, Thanos Gogos, Sena Zereyak
Graphic editor: Nikša Eršek

Website maintenance: Nabukodonozor d.o.o.

 

 




 

Address

Severinska 30, 10110 Zagreb, Hrvatska

Call Us

+ 385 (0)1 789 8457