Po mom mišljenju postoji vreme i mesto za pisanje, potreba za izolacijom, da bi se osećaj propuštanja života, smetnuo sa uma. Tražim to da bi mi se usporio dan, da mi još jedno pivo ne bi bilo preče od istrajanja u ideji za drugi film. Desio se Ulysses shelter i mogućnost života: pisanje na Majorci. Ja u životu do pre 2 godine nisam puno putovala..onda se desio debitantski film i .. pa recimo uspeh, a realno bih trebala reći uspeh, ali moja želja za skromnošću me sprečava da budem direktna sa objektivnim postignutim rezultatom. Valjda mi je tako lakše da podnesem sve što mi se dešava, jer na kraju krajeva, znala sam da ono što sam u tom trenutku živela, nema veze sa mojim stvarnim životom. Tako da posle godinu dana putovanja moj stvarni život me je sustigao, uspeh postignut ne donosi pregršt novih mogućnosti, a ni novih poslovnih ponuda, tako da zatičem sebe u dugovima koje obećavam svojim prijateljima da ću nekad vratiti i u poštanskom sandučetu novih svežih 12 računa od elektro-distribucije, koja mi saopštava da mi je brojilo bilo pokvareno i da sve one račune što sam plaćala, to nisu bili pravi računi i da EDB-u dugujem 50 828, 34 dinara, dakle oko 500 evra. Kad sam saznala da sam primljena na Ulysses shelter, ni manje ni više sa željom da adaptiram roman Srđana Valjarevića „Komo“, moj životni put sve više podseća na život glavnog lika Srđanovog romana i ja počinjem da koračam u njegovim cipelama. Isto kao i on napuštam sve probleme koje imam u Beogradu, ipak ne bliži se bombardovanje kao krajem jeseni 1998, ali Kosovo je dobilo tablice i političke igrarije ko je veći patriota se ponovo pokreću. Sedam u lufthansa avion i ne osvrćem se, samo gledam oblake. Tad odlučim da vodim dnevnik i na taj način pratim paralelno dešavanja, koja se dešavaju meni, a koja se dešavaju junaku Koma.

10.10.2022.

Rani letovi, check in do 05:40, majko mila..budim se u 03:40, imam pola sata za sve, kofer je spakovan samo još četkicu, dezedorans i punjač da uguram.  Aerodrom Air Serbia – posle panike da li će se stići na vreme do gate A02, opuštam svoje telo uzimam espreso kafu za 280 dinara, nonšalantno kao da pre dve nedelje nisam računala tačno u dinar kako da kupim namernice za zadovoljavajući ručak, a potrošim što manje.

U Frankfurtu pojedem sendvič za 6 evra, široookooo. Ti sendviči imaju neki čudan ukus, sve kao super: red pršute, red sira, ali neki zaostali ukus u ustima je nekako ustajao, a i creva se bune ili je možda do umora ne znam. Inače na tom „italijanskom“ bejkeri kutku su radili naši ljudi, starija žena iz Bosne, rekla bih, i jedan momak isto naš-nisam skontala odakle je.

Čeka se ukrcavanje za Majorku, oko mene sve neki nemci, prvi put da mi se desi da nema nekog našeg. Dobila sam sedište pored prozora, odavno nisam sedela tako da mogu da gvirkam – pomislim uvek se vidi ovo krilo. Pored mene sedaju neki moram reći ni malo zaniljivi ljudi, žena iskrzanih noktiju, njen čovek-čovica jako svetle ispucale kože. Odmah mi se prispavalo.

Izlazim iz aviona, silazim niz stepenice direkt na asfalt Palme de Majorke i već se osećam bolje, skidam jaknu, skidam duksericu i stavljam naočare za sunce – život bez slojeva je već lakši. Dočekuje me vozač Lorenc dobroćudni proćelavi, bez zuba petice, španac. – Ola. Mislim da je moje godište, ali mi izgleda matorije. Sa njim pričam uobičajene teme:

-  jel mu prvi put da radi na ovoj rezidenciji?

- odgovara da jeste, da je zapravo aplicirao, ali ga nisu primili. Ipak su dobio je poziv da radi na rezidenciji, jer je on sa Majorke i moći će dobro da se snalazi.

Lorenc kao i ja voli toplo vreme, kaže mrzi Madrid zbog hladnoće. On je scenarista, išao je UCLA na doškolavanje TV writing, a dok je bio tamo učio je decu španski u gimnaziji u Los Anđelosu. Kaže da je tamo hrana u kantini bila odvratna, iako su se kao škola pravili da su progresivni i pričali o zdravoj hrani, uvek su nekako jeli pizzu.

Gledam kroz prozor kombija i shvatam da nikad takav krajolik nisam videla, nekako sve ima sepija boju zbog kamena, hmm zanimljivo: Da li bi njima tipa Šumadija ili Vojvodina bile veličanstvene kao što su meni pejzaži severoistočne Majorke u podnožju Sierra de Tramuntana?

Kako se približavamo imanju, tako mi je svaki prizor nadrealniji, i ovčice izgledaju drugačije ovde nego kod nas – nekako srećnije, ahaha blago preplanule.. da je film išao bi neki Mazzy Star u pozadini. 

Kapija se otvara i nije mi dobro, neki momak snima naš ulazak unutra, moja vilica je otvorena ne mogu nikako da primim sve što vidim. To je stari ranč, izgrađen od baš tih sepijastih kamenja rasutih po njihovoj prirodi i blata. Mesto se zove FANGAR – što na katalonskom znači blato. Svaki ćošak bašte je ukrašen ukroćenom, ono što ja definišem kao, „primorskom“ prirodom, samo jedno skretanje levo i da tu je ono o čemu svaka umetnička duša mašta -  bazen okružen palmama i podseća baš na onaj u Ukradenoj lepoti (čiji soundtrack mi se odvija u glavi dok posmatram). Toliko je sve lepo da mi se plače, jer ne mogu da verujem da sam tu i znam da to ne zaslužujem.

Zašto? Samo zato da bih pisala neki film? Mislim ovo što živim je film.

Odlazim da uzmem ključeve od kuće u kojoj ću biti, idemo puteljkom prolazimo neke niske palme, ne znam ti ni ja šta sve ima od biljaka i tu su tri povezane kuće, nekako kaskadno i moja je u sredini, otvaram i biram sobu, uzimam desnu ne znam zašto. Kažu mi da će mi se u kući pridružiti još dve cimerke.

Lorenc i David – to je onaj što je snimao, me vode ka kuhinji, gde nam kuvarica rezidencije priprema hranu za ručak, kuvarica se zove Deborah, ona ima 42 godine, mama joj je francuskinja, ćale majorčanin, kaže mama je došla i nikad se nije vratila. Ta žena mi je prelepa i pomislim to će biti žena u koju ću tako biti zaljubljena dok sam tu. Ona je skuvala potaž od bundeve i neku kao kus kus salatu koja kida. Jedemo to, ja zveram u sve dok mi David i Lorenc pričaju, kako je hacijenda iz 19 veka i kako to uopšte nije neuobičajeno na Majorci, jer na ostrvu nije bilo ratova, nije bilo revolucije. Lorenc kaže: ovde došli fašisti i mi rekli predajemo se..dosta smo se smejali, dobra nam je dinamika meni i Lorencu. Ipak David je suzdržan, ali otkraviće se i on. 

^{Lorenc (desno) i David (levo)}

U prostor pristižu, direktor Majorka film komisije Pedro Barbadilo i novi rezidenti Violeta – scenaristkinja/rediteljka sa Menorke. Hm..zabavna činjenica, koju sam saznala od Lorenca,   je da ljudi polude od vetra, a na Majorci nema vetra jer ima ta planinčuga koja to sprečava (gore navedena Sierra de Tramuntana ), ali na Menorci (najmanje ostrvo od tri: Majorka, Ibica i Menorka) nema planina, samo neka brdašca i tamo je polovina stanovništva ludo. Otud pitam Violetu, pošto piše seriju smeštenu na Menorku, da li je o ludacima, ona me pita: otkud znaš? - Priča se, odgovaram ja sa željom da budem duhovita.  Piše policijsku- krimi seriju, ali obećava da će biti i ludih likova.  – pre toga se našalila kako je polovina njene porodice luda i potvrđuje tu glasinu. To je takođe razlog zašto na Menorci ima i puno umetnika – ide jedno uz drugo, odgovaram ja, sad sam već sama sebi naporna za željom da se dopadam ljudima..lik iz Koma je bio mnogo umereniji i kulji. Sa njom je došla i Djing Tsin, kineskinja čije ime sam sigurna da ne umem tačno da izgovorim. Ona teško priča engleski, pa je pola ne razumem, ali se trudim jer je prilično interesantna, čini mi se da možda može biti ludak – u pozitivnom smislu. Ona je živela u Francuskoj, tačnije radila u Parizu, kao asistent produkcije. Kad je korona izbila, vratila se za Kinu i tamo režira serije, a sad priprema svoj drugi dugometražni film, iskreno mrzelo me da je pitam o čemu joj je film, jer se i ovako naprežem da je razumem i naporno je. Pričamo o iskustivima snimanja serije, ona priča neku anegdoticu, ali ništa je ne razumem, pa samo skrećem u nekom svom pravcu. Shvatam zašto je lik iz Koma onako puno pio, jer ima tu nekih neprijatnosti kad si sam, i rado bih ih (bih ih- čudno) nekako malo prevazišla uz alkohol, a i sa druge strane to sve oko tebe je toliko lepo i nestvarno, da hoćeš malo da ga utapaš.

Svakoga naravno pitam da li puši, niko ne puši, tako se postavljam kao klošarka  koja je prestala da puši, ali bi ipak užickala cigaretu, nije mi jasno zašto uvek imam želju sebe da stavljam u tu poziciju.

Odlazim u svoju sobu da se raspakujem i napišem sve ovo, da ne zaboravim ….i dok ležim na tom krevetu čiji su okviri od izlivenog gvožđa  – shvatam da mi je celo to popodne prošlo kao u nekom snu, nisam sigurna da li mi se zaista dešava.

Na večeri sam upoznala Audrey, koja kako sam ja kasnila..je očigledno tu vodila glavnu reč, dosta je nekako glasna i brza. Nameće svakodnevne teme, tako da mogu svi da se uključe. Kad sam ih sve zatekla bilo je pitanje društvenih mreža, oblikovanje surfovanja, kako je skroling sa predumišljajem osmišljen, zato što podseća na slot aparate i oni izazivaju zavisnost…da bila mi je zanimljiva, ali i u nekoliko navrata prilično naporna – možda jer sam bila umorna. Ona je ponosna Irkinja, nervira se kad ljudi misle da je Irska deo Britanije i kad je pitaju kako ona putuje posle bregzita, ona kaže: Hello I’m from Ireland.

Videla sam ponovo Deobrah-u, bila je i dalje prelepa, napravila nam je supu sa raznim povrćem, bruskete, salatu..a uz tu supu se jeo i domaći pesto, magična žena nema šta.

Dezert je bio, ne znam kako da opišem, neki kao kremasti fazon, između pudinga i krema, ali se mleko osećalo baš, o odozgo džemasta glazura sa tri mandarinice 

Dok grickam svoju večeru, neke čudne emocije zahvalnosti me preplavljuju i mešaju se sa dubokim osećanjem da ja ne pripadam tu. Zašto je to tako? Jel zato što potičem iz male zemlje, jel su to kompleksi niže vrednosti? Uskoro stiže Marko iz Hrvatske, kad se malo budemo bolje upoznali, pitaću i njega da li se on slično oseća.