IV

            Prijateljstvo, najbolje prijateljstvo, kako kaže lik iz jednog filma, počinje uzburkano, mešavinom svađe i sreće, ukratko, u haosu. Problemi nastaju isključivo sa onima koji nam jesu prijatelji.

            Prijateljstvo, kako je rekao u intervjuu glumac koji je tumačio tog lika, počinje nasiljem, mada siguran sam da nije mislio doslovno, ne izgleda mi kao agresivna osoba.

            Danas se većina ljudi dobro snalazi, razume se u sve i svašta, i kad se znanci sretnu, pričaju o svemu, pričaju potpuno slobodno, pričaju s potpunim poverenjem, ali izgleda da im nešto nedostaje. S mnogima pričamo u potpunom poverenju, a kada bismo zavirili iza toga, ne bismo našli ništa.

            Priča ostaje sa onima koji i u mrklom mraku ostaju prijatelji.

            Oprosti mi i to je sve.

            (Ako pričaš o sebi, izgleda da razumeš.)

            Ako ne možemo nespokojni i neobjašnjeni živeti na ovom svetu, onda ništa.

            Sanjao sam mrave koji su iznenada progovorili gromoglasno. Možda je značenje bilo: sve glasine, ali i sve misli koje neko misli na ulici, na kraju dođu do nas (zato sanjajte tiše nego insekti). Mi imamo baterije koje se pune samo na taj način.

            Prijateljstvo, na kraju krajeva, nastaje iz traume, napisao sam u jednoj svesci iz tog perioda. Mešavinom svađe i radosti, ukratko s problemima. Ali ako posle izvesnog vremena zavirimo iza kulisa, ne možemo ništa da nađemo, poverenje postane navika, sraste za čoveka i posle nekog vremena prestane da odražava iskrena osećanja (iako ih prenosi). Vrsta emocionalnog kameleona.

            Problem i jeste i nije u nasilju, kako je u jednom poludokumentarcu rekao jedan drugi glumac, koga dobro znamo, koji je potekao iz naših redova (zna se ko je od koga), koji je prilično verno utelovio našeg zajedničkog prijatelja.

            Najbolja vrsta prijateljstva je grubi haos pomešan s nežnošću i empatijom. Poreklo prijateljstva, ali i samog čovekovog karaktera od kojeg zavisi prijateljstvo, leži u nasilju.

            Danas izostaje nevidljivo inicijalno nasilje koje uvek iznova obnavlja prijateljstvo. Inače se mirimo s plitkošću, do toga sam došao. Sada verujem da sam zbog toga onoliko trpeo batine. Zbog moje neutažene potrebe za bliskošću. Srećom pa znam i da slikam. Mada, po mišljenju mnogih, pretamno podslikavam.

            U mraku, oprosti, molim te, ako sam ja kriv, nisam znao. Siguran sam da ćeš razumeti.

            Naime, nevidljivo je iskonsko nasilje, koje je i za većinu običnih ljudi osvežavajuće, pod uslovom da nema neželjenih društvenih konsekvenci.

*

            Hoću samo da kažem da je istopolna otuđenost gora od istopolnih batina.

            Iako je upravo sirovost naših prijatelja ono što nas na kraju ubedi u njihovu ljudskost, pristupamo im s punim poverenjem. Biti kriv u tami, to je ovaj svet. Biti kriminalac koji je sticajem nesretnih okolnosti oslepeo, to je ovaj svet.

            Ako slikam pretamno, to je zato što sve vreme zapravo slikam svoju potrebu za bliskošću. Nisam se pomirio s plitkošću, dovde sam dogurao, valjda je bolje da me savlada nezasita potreba za intimnošću, nego bilo šta drugo.

            Naivnost naših prijatelja, ne naša, upravo je ono što nas na kraju krajeva dovodi do naše sopstvene ljudskosti.

            Poverenje raste u našem telu čak i nakon trenutka kada prestane najiskrenija faza prijateljstva. Barem još neko vreme.

            Valjda će i drugi imati dobar razlog da podlegnu svojoj sopstvenoj nezasitoj potrebi za intimnošću.

            Ukratko, glupost naših prijatelja na kraju ih dovodi do iskrenosti.

            Izvinjenje je početak nečeg, ne kraj. Pre no što tresneš dlanom o dlan, izvini će postati patronizujuće i izgubiti na važnosti.

            Mi prilazimo jedni drugima sa savršenim poverenjem, krivi podjednako za mrak u kojem smo se obreli. Pretpostavljam da je bolje da prevaziđem svoju nasušnu potrebu za intimnošću. Ali opet, mislim da svi imamo dobar razlog da se prepustimo sopstvenoj neutaživoj potrebi za druženjem. Želim samo da kažem da je istopolna diskriminacija gora od genitalnog sakaćenja. Ako slikam previše tamno, slep sam u najgorem slučaju.

            Veoma smo blizu nedopustivog zabavljanja kada osudimo budalu što je budala (na primer, mene), neki čak misle da je korisno budalu sistemski preobraziti u dželata. Ako slikam tamno, to je zato što imam premalo boje u svojim očima. Na kraju će nas glupost naših prijatelja dovesti do toga da mi sami postanemo ozbiljni ljudi. Drugim rečima, naivnost naših prijatelja učiniće i njih ozbiljnim ljudima, ali samo ukoliko i mi i oni udovoljimo sopstvenoj nezajažljivoj potrebi za druženjem.

            Rečju, moramo da budemo pomalo glupi da bismo se povezali.

            Iz izvinjenja nastaju svetovi.

*

            Predstava novog prijatelja se posle nekog vremena menja ako unesemo svežinu u polustara osećanja, mada to može da eskalira i u suprotnom smeru. Ako prijatelj posle nekog vremena prestane da pokazuje prave (i nemotivisane) emocije, a mi ne primetimo, to je posledica naših pogrešnih uverenja.

            Prijateljstva se na kraju krajeva rađaju iz svojevrsne konsternacije, predstavljaju mešavinu trvenja i divljenja, uz kratkotrajne trzavice (ili okršaje), i kad se posle nekog vremena osvrnemo, ne vidimo ništa, poverenje postaje navika iako i dalje bubri u telu, a problem se pogoršava ako se laička gluma nametne kao neizostavno oruđe.

*

            Ako slikam tamno, to je možda zato što mi se u nekom ključnom periodu života učinilo da ima premalo boje u mojim očima, ali i u svetu, premda je verovatno bilo obrnuto. Glupost naših prijatelja navešće i nas da budemo iskreni prema sebi, tako da će njihova sopstvena glupost, posledično, i njih same učiniti poštenijima. Ili to nema smisla. Približavamo se veoma neprihvatljivoj estetici ako budalu optužimo da je budala. Moja je glava previše puta bila udarena.

            Na kraju krajeva, ako slikam u mraku, to možda znači samo da sam napravio premalo boje.

            Moramo biti pomalo ludi da bismo se ponovo povezali posle udarca. Obnovili smo osećaj za pola osećanja, koliko mu je tačno i nedostajalo, ali ako posle nekog vremena prijatelj ponovo prestane da izražava iskrena osećanja (i entuzijazam povodom druženja) i ako je to vrlo primetno, ne možemo više tvrditi da to nije rezultat unapred podeljenih uloga: prijateljstva se, priznajmo, rađaju iz različitih vrsta napetosti.

            A ako je reč o najefikasnijem leku, treba imati na umu da je jedini problem prijateljstva što, za razliku od veze, ne poznaje romantičan raskid. Čovek mora biti pomalo lud da bi komunicirao.

            Ovo čudno prijateljstvo počelo je varnicom, iskrom, a ideja o pomirenju je počela mojim samotnim cviljenjem. Neuporedivo je više priča o ljubavi nego o prijateljstvu.

            Nikada nisam prihvatio da moram da budem ozbiljan, a stigao sam dovde. Uostalom, ako slikam u mraku, to može da znači samo da nisam premalo slikao.

(Odlomak iz novele O tempora, o mores!

završene na rezidenciji Odisejevo utičište,

objavljene u DKSG.)