Pesme se dižu kao večernje haljine iz hibernacije

Ulaziš u stovarište. Očekuješ škare, ašove. Baštenske makaze za održavanje rizomskog teksta (u nealarmantnom stanju). Ašove da pokopamo sve čemu je presečena vrpca. Svilena traka secnuta je pred stomakom broda? Potkovice. Za ludog prinčevog konja koji će protutnjati. Makazice koje će ovo učiniti savršenim protočnim apartmanom za letnje berače limunova. Gledaj, kako samo nonšalantno trpaju ta sunca u gajbe. (Iii džepove). Nameravaju ih progutati, i držati kao mesečev srp u stomaku: pretvoriti ga u satelit. Okruživši ga katkad nestogoljubivom tamom svojih apetita. A ostatak? Da lansiraju u čaše, sastružu koru u kolače. Ali sunce na tvom dlanu i dalje preti opasnim letom potpunog prožimanja.

Još peva isukanim jeziicma koji se ne daju vratiti u korice. Očekuješ pouzdani instrumentarijum zanata. U julu biće berićetnog turizma. Hodaš dalje. Umesto sveg tog bogougodnog alata, u stovarištu se gomilaju, prebačene preko zidova i poljskih mašina kao elegantna odeća, sve pesme koje si ikada čula. „Luda sirena“ portugalske reperke. Arctic Monkeys koji će se po svaku cenu vratiti u 505. Crni dječak sa puškom u ruci i zeleni miris kiše. Pesme se dižu kao para sa mora, kao večernje haljine iz hibernacije.

Kao tvoji rečnički jezici sliveni u jedan autoput kroz novu planetu. Palacaju, biraju suvozača. Mislila si da ćeš ove godine postati majka? Očekivala si proročicu u zelenoj kuhinji? I dalje nosiš crne naočare za sunce iz tog filma. Tvoj kožni kaput šušti ponoćnim asfaltom kao more, dok ideš da izvučeš sunce iz vozila zapaljenog na sobnoj traci za trčanje.

Svi ovde rade. Leto još ne peče. Oblaci su para sumatraističkih snova nad tajanstvenim loncem. Ramena ostrvska su drukčija. Svi vare, kuckaju, poneki u šupama i garažama i radionicama stereo zvukom rasecaju jedinu soniku mesta: decu i ptice. Na naramak cepanica za zimu okačena poezija. Rukama pisana. Tim rukama koje delju za leto. Debelih jagodica od kotlarnica i potkovica i gašenja šumskih požara. Kad uđeš, svaki od njih ti kaže na kom delu tvog srca on radi. Na kom tvom organu je postavio skele, kao malene čačkalice, kao komplikovani mikado. Kulu od karata. Da mu prorokuje neku nepredvidivu kombinaciju i onda je sruši.  Zabošće te drugačije od akupunkture – preciznošću zveri koja se napinje iza kapelice na vrhu brda punog crne šume.

Na gornjem spratu petao u supi. Talas ciči pod poklopcem. Kreste mora kreste u zverinjaku. Sirena dolazi da kuša čorbu na tvom pisaćem stolu: zvuči joj kao klobuci mora u njenoj pećini. Iza nas svira ugodni džez na ekranu. Ona se primiče da mu naoštri pipke britvom. Iz kadice biram isečene reči pejzaža i lepim ih u poeme. Deca pod prozorom klikću kao ona koja bruje Kafkinom zemljomeru na telefon kad okreće brojčanik da čuje glas Zamka. Telefon mitski. Jer je stvaran u ruci, jer nema ekran i blista kao oklop insekta na neonskom svetlu. Združiće se s orlom: orao sam, ali razumem tvoju nežnost. Hiljadu tama Latinske Amerike, prstima spravljačice džema zgusnutih u jedno slovo pisaće mašine. U utrobi, tvoj jezik lepiće svu parčad rečenica,  kleštima vađene, makazicama za živicu iseckane melodije. I od njih sastaviti poeziju koja se ne mora ni reći. Prosipa se u leje suseda kao pinjata. Otiskuje se direktno na pore u vreloj štamparskoj mašini susreta:

Majstor ima nauljene ruke i gnev Ahileja. Peta mu nije ugrožena, došao je na prstima i sad odlučno udara čekićem u kovačnici. Čekaš da ti izradi odsudni alat: šta mi još treba kao skela nad matericom, iskuckano na nakovnju, da bih mogla da se poništavam pa porađam da klizim škgrućem da kuvam isceliteljske supe za davne šarlahe i otrovne strasne bočice koje će se tresti na policama za knjige? Čekaš od njega odgovor. Životinju koja zariva rogove u sudbinu, umesto dnevnika, aviona i violine. Kao što peva Natalija Koreia. Ali on samo bez reči spušta čekić na trščanu stolicu. Dodiruje tvoje krljušti: uzima izvijutak prve uzdignute pesme koju je dohvatio prstima, i vezuje ga oko vrata. Sat u tvojoj kuhinji jako je veliki; majstor će po tebi meriti vreme. Ili, još bolje: po tebi će shvatiti da vremena nema. 

Ovo je grad narova. Svako dvorište ima bar po jedno stablo. Gotovo je, već si zagrizla. Sok od pomorandže izlio se u cevi metroa. Proleće mora doći. Te ruke majstora već su sve na tebi.

* INTERMEZZO:  Sirena ometa radio talase 1

Sad vidim da prevodilac nema pojma, svezao je njegov svet u menhire a  jezik ovog pisca pleše, krcka čaše bara, krcka školjku umalo što je ne nagaziš na žalu a onda je uzmeš  i staviš pred ogledalo u baru, gde sam u pari iznad klavira ja, nije nesrećna kabaretska Lili Braun sa albuma Šika Buarkea, školjku staviš u šuštavu šubaru preneseš kroz snegove, prisloniš mi je na grudi istog smo oblika istog smo porekla. Iza zuje kola iz filmova, noćna vozila iz stripova, snovi u kancelarijama koji iza ponoći izrastaju u kapiju boginje Ištar. Duga je noć. Kapija boginje je oblika tvojih usta iz kojih izlazi zvukolomija celog Džojsovog bara sirena. Reči te najzad uvlače u poprsja tog hora, bacaš se sa njihovih kovrdži u moje. Sedef svetla u nagnutoj čaši. Krc! Pij. Poj.

Book Club

U biblioteci su piratski brod, slika osamnaestovekovne čitateljke sa loknama, primordijalni gmizavac crtan temperom. Nar urami. Onda kad dođe čas ram zgrabi, razbij, pospi sva zrna zajedno sa svim pismima kao iz puškarnice. Pogodiće te u ofucanoj kancelariji. Pogodiće te kraj mešalice za nove živote u koju nisi stavio dovoljno materije. Pogodiće zgodnog pisca sa top liste dok, tamo daleko, uz Mac laptop srče kratki espreso u prejako osunčanom kafeu megalopolisa.

Večeras je sastanak književnog kluba. Žena koja je prekinula studije akvamarinske biologije kaže: I da si rekla da je ovo Wolf Club, došle bismo. I da si rekla da ćemo praviti limunadu. Veštičji kružok višestrukih majki: book club njihova jedina divljina. Majka troje dece u misterioznom blistavom autu vozi iz malog obalskog mesta, sa zbirkom priča i viskijem u kesi. Knjiga je detonator: do tri noću raspredamo porođaje i fobije. Džinovske stonoge što ulaze u uho, poskoke, za koliko je koja sati spremila nesesere za polazak u bolnicu pred porođaj. Ima li muževa koji glancaju kuću? Naš kikot pokretaće ubice carstava. Magbetove noževe i prolećne pupoljke i  štandove za oranžadu. Ovde ne paramo tkanja. Rušimo dnevnu sobu suseda pod stopalima. Napustile smo studije prava i podvodnog sveta. Dečja stopala vire iz naših planinskih kreveta. A u toplom haosu literature u kamp prikolici nešto u nama raste raste raste. Agata Kristi bila je jedna od prvih surferki među ’zapadnjakinjama’. Stroj za vetar u pozorištu gde se izvodi njena „Mišolovka“ okreće se kao mlin za kafu, kao krckalica za orahe. I mi idemo od korice do korice: ura za naše strahove samlevene u grohot, zubima ostalih žena za stolom. Za tajnom večerom sa čajevima žestinom slanim štapićima i poderanom poezijom. Napustile smo studije. Prosule živote iz stomaka da stanu na Zlatokosine stoličice. Akvamarinski svet smo mi. Kad će medvedi da Zlatokosu trgnu?

Desetak minuta uzvodno, lovci nameštaju autorki sa rezidencije šator za pisanje. Tek što si sela za tastaturu, lovci te odmah zovu u kola u obilazak lovišta nacionalnih parkova u kruženje tajnim stazama veprova i grizlija. Ovi grmalji uz pivo oglašavaju svoj strašan poriv da uđu u knjigu. Ovi ljudi piju kafu sa domaćinom. Ovi ljudi umeju da ubijaju. Ovi ljudi žele da te vide opet. Ali poštede krmaču divljeg vepra kad god je vide s mladima. Mladi koji će osnovati svoj book club ako ih otrgneš od šume.

* INTERMEZZO: Sirena ometa radio talase 2

Esej u izdanju Službenog glasnika kaže: bečke novine bile su glavni izvori priča o sirenama o tritonima a iz tog grada je i pesma o tome da nećemo ući u muzej o rodama i jezeru koje te guta o neizdrživosti cveta dok još ne nastane. Posejdon si i nosiš trozubac samo kao viljušku za tajnu večeru. Jedemo skuše iskačeš sa ekrana i već ti osećam jezik ali ovaj put i dušu. Ti moju greješ na vetrovitom trajektu. Ovo ostrvo nije strogo, divlje je da razbije vodvilj. Prepliću nam se noge, gnoseologija je obijena i puca prizor na urušenu kamenitu kuću buduću kuću pesama, osećam ti leđa ovo đule je zariveno u bedeme kao kugla u crnoj kutiji flipera, u mistici bilijara. Đurđevak i zumbul dolaze nam za koji dan i na taj dan ću o poeziji govoriti deci. A ti cedi sva svoja moguća ja na mene, tada shvataš da nisu sva sa JMBG, to su jaja sunaca. Gle kako zvone u meni kao cimbali, antički horovi sa zrnom humora, ikra koja klokoće budućim instinktom lososa.

Los duboko u šumi. Osa sveta je probodena, da bismo izvukli sok srži i lizali ga sa štapića, dok ležimo na leđima, dok ležimo na bokovima na kamenu Odisejeve špilje.

Podigni me visoko, poštare

Antena pošte okrenuta je ka šumi i stenama na vrhu. To je sve ono što o poštama treba da znate. Senka olovke pada na ovaj papir kao sunčani sat. Poštar je nadrealna bajkolika funkcija, kao i sve na ovom mestu. Postani i ti to njemu. Žuta kola kreću odavde svakog dana. Puna su paketa iz drugih svetova. Oliži kovertu.

Šta si ti njemu, dok lupa pečate bez kraja i konca da poveže druge? Vreme je ručka. Gole su februarske grane veće od krsta crkve i tapšu ga po umornoj beloj glavi. Laveži se dozivaju s jednog na drugi kraj brda kao dva lanca DNK koja se epileptično uvrću žudeći da se spoje. Slepiće ih u snop poštar, olizavši fatalnu markicu na koverti.

Šta je ispod brda na kom sedi pošta? Možda je dole bukagija? Hajdučija? Odsečena glava na pladnju? Čekrk bunara, na dnu kojeg moram da tucam kamen? Šuma zaustavlja pogled. Ne vidi se da je ispod ljuljaška. Lagano se njiše na vetru, uz zimzelenje, kao da smo se tek probudili na tom tvom pramcu koji sam sinoć pojela.

Ovde se sve kao odvojene kosti pročišćuje od ekranskog mnoštva. Ovo ovde je odgovor na pitanje kako da te volim ako možemo biti bilo ko. Crkva je The Crkva, pošta je Pošta, kafić je The Kafić. Samo jedan je dom kulture i centar županije, samo jedna je seoska škola, i njen teren fudbala i drvena kućica sa konopima za preskakanje i snovidna biblioteka. Cvetovi su u obliku usta. Voli me ne voli me voli me, posetiteljka čupa latice sa svog čudovišno razgranatog rastinja, u jednoj od zbirci koju joj je poklonio izdavač saznaje da postoje biljke zvane smokve daviteljke; razgrće ispod mećave latica slova jednog adresata. Love me do Love me tender u prašumi među čeljustima, voli me kao na kraju romana sa gradskim Odisejom: and yes I sad yes I will Yes. To će biti kad od svih zamislivih latica koje se mogu pokidati ostane žuti centar. Potencijal meda po kome je naslovljeno ovo ostrvo. Jaje boje sunca. Izrezani oblik iz časopisa na dlanu deteta. Dlan na grudima. Ovde žene raznose poštu iz žutih kombija. A raznose je bogami i Marsovci.  Jedna je upravo iz poštanskih kola u svoja lična prenela punu kesu povrća. Muškarac za pultom PTT-a samo udara pečate. Čeka odred Hermesica da svojom razdraganom alhemijom naprave plod za dostavu od potencijalno hranljivih šumova bezbroj telefona.  Golema je antena pošte. Golem je paradajz na suvozačevom sedištu. Merkurica ove bajke  žena je puna plodova zemlje u žutom kombiju s nacrtanim crnim i crvenim trubama. Pisma se u njemu ljeskaju, tresu kao butine na motoru, poskakuju pred svojim novim budućnostima. Vrana kosa raznosačice batrga se iz punđe. Kao jaje za oko u ostrvskom tiganju drhturi i tvoje poštansko sanduče: ta jedna adresa ubedljvije od skerletnog slova ukazala se iza razgrnutog grmlja. Ne imaj druge pošte osim mene.