Blog

During each residency, guests will publish blog entries through which the interested public will be able to track their journey through the locations included in the project.

Katarina Mitrović: Mljet

Februar jeste hladan, ali jesam i ja kukavica. Ne smem da uskočim u more. Uranjam ruke, spuštam ih na oblo kamenje, pljuskam se po licu. Slano po usnama, ližem ih dok čučim pored vode. Šuma divlja, strmi zemljani put vijuga do kuće. Trideset i sedam minuta vodi do prvih ljudi. Domet se izgubi na početku trećeg minuta. Paranoja šta bi sve moglo da se desi grana se neartikulisano.

Strah. Treperi. Prvo veče ostavljam upaljeno svetlo u dnevnoj sobi. Iz kreveta mogu da vidim ulazna vrata, tako osećam da imam kontrolu. Mračno. Mračno. Mračno. Prvih sedam dana ne pišem ništa. Oporavljam se od Beograda. Noć bez uličnog osvetljenja na početku izgleda sasvim čudno, a onda dopuštam da me proguta i gasim svetlo. Osećam izuzetnu hrabrost, bliže sam tišini. Kažem vodi: postaješ mi sestra. Kažem drvetu: postaješ mi brat. Tako se igram pred spavanje dok ne osetim vrelinu koja mi udari u lice. Moram da počnem da pišem.

Kad otvorim prozor uleću svilene bube. Noć gusta i teška kao zemlja, kruni se i rasipa ako izbacim glavu napolje. Maštam kako uranjam u vodu, so nagriza i pojede sve što može da zaboli. Već mesecima sam blokirana. Reči jednostavno ne mogu da se spoje u rečenice. Osećam se prepuno, kao da se prelivam. Osećam se prazno, u meni je ništavilo celog sveta.

U Beogradu imam puno izgovora zašto nešto radim ili ne radim. Ako vidim umrlicu na zgradi pored, to je dovoljno da provedem dan lutajući sa prijateljima, bez neke preterane krivice. Ukoliko uspem da pogledam ceo dnevnik i čujem koliko se tačno ljudi zarazilo, a koliko umrlo od korone, to je dovoljno da odložim sve planove i ostanem kod kuće. I zatim, uvek mogu da kažem, pisaću roman kada odem na rezidenciju. Rezidencija za to i služi. Pisac mora da bude sam da bi nešto uspeo da napiše. Smetaju mi deca ispred zgrade koja sočno psuju dok igraju fudbal. Ometa me narkoman koji spava na mom spratu u zgradi. Zvonio mu je telefon toliko dugo da sam mislila da je umro. Prekrstila sam se i izašla da proverim da li mrda. Probudio se kada sam upalila svetlo. Nakon toga, zaista nisam mogla da nastavim da pišem. A onda, ne mogu više da izbegavam porodične ručkove, pozive prijatelja i bivše ljubavnike. Moram da živim, da bih imala o čemu da pišem. Tako je lako naći izgovore u Beogradu. Volim Beograd.

Odjednom, evo me na rezidenciji. Radni sto je pored prozora, mogu da vidim more, ako ispružim ruku malo više mogu i palmu da dotaknem. Telefon ne zvoni, uredno sam sve obavestila da me ne zovu. Aplikacija za Instagram je obrisana. Zoom sastanci otkazani. Novine ne čitam. Pretvaram se da ne postoji korona, niko nigde ne ratuje, ništa nije poskupelo. Ljudi se slobodno kreću i grle. Sve je kako treba i mogu da počnem da pišem. Ali onda, zvono na vratima. Lokalci me zovu na pivo i roštilj. Ne mogu da odbijem pivo i roštilj, kakav bi to čovek bila.

Provodim dan na suncu, gori mi nos, svi ti ljudi podsećaju me na one iz mog grada. Nema tu neke razlike. Pakuju mi meso u šerpu, da imam i za uveče, i još nekoliko flaša piva, da mi se nađe. Vraćam se u izolaciju, maštam kako ostajem tu da živim, postajem ostrvljanka, i leti dočekujem ljude koji dolaze iz grada. I tog dana zapravo uspevam da započnem roman. To se možda i ne bi desilo da drvena roletna nije zaškripala. Zvuk me je podsetio na detinjstvo. Roletna u mojoj dečijoj sobi bila je pokvarena i uvek je lupkala u naletima vetra. Istovremeno, iz laptopa se začula pesma o odrastanju u malom gradu. Izgledalo je kao znak i shvatila sam o čemu moram da pišem. Mračno. Mračno. Mračno. Nema veze, neću da se plašim.

Ipak, drugo poglavlje nije išlo tako lako, jer sam sledećeg dana upoznala Janu. Jana je Holanđanka i nisam sigurna kako se njeno ime zaista piše, ali se preselila na Mljet jer se zaljubila. Šetale smo svaki dan kroz šumu, znala je sve neobeležene puteve, njen ostareli pas tapkao je za nama. Pozajmila mi je bicikl i maštala sam kako ga vozim svako jutro dok udišem so. Vozila sam ga jednom.

Zatim sam upoznala Amlicu, pre nekoliko godina se doselila iz Zagreba. Radila je u biblioteci, tu su uglavnom dolazila deca, i pozajmljivala lektire. Ostrvo nije veliko, svi se znaju, pa nije potrebno da imaš člansku kartu. Amlica mi je dala svoj automobil jer je prva prodavnica bila udaljena dvadesetak kilometara. Bila sam preplavljena darežljivošću, a roman je stigao do tridesete strane.

Poslednjeg dana odlučila sam da se pozdravim sa ostrvom. Najpre sam pričala sa palmom ispod prozora, pa sa kućom i na kraju sam se spustila do mora. Ponela sam vinsku bocu, ispražnjenu prethodno veče sa Janom i Amlicom. Hemijska olovka je škljocnula i dotakla vrh papira. Zamišljala sam kako boca može da stigne do mrtvih i napisala tati šta mi se sve dešava. Skliznula mi je iz ruke u more, gledala sam kako je talasi odnose. To sam oduvek želela da uradim.

Amlicin automobil ostavila sam na parkingu pored pristaništa, rekla mi je da ne moram da ga zaključavam, na ostrvu niko to ne radi. Izvukla sam kofer sa zadnjeg sedišta i sela na njega jer je trajekt kasnio. Iz dosade sam pogledala elektronsku kartu na telefonu i shvatila da na njoj piše sutrašnji datum. Kao da sam podsvesno još malo htela da ostanem na ostrvu.

Bura je bila sve jača, postala sam uznemirena, to je bio znak da se vraćam u svet koji znam. Zatim je usledilo nekoliko sati putešestvija. Naišao je sledeći trajekt, ali nije išao u Dubrovnik gde sam imala smeštaj do aviona, pa sam morala da stopiram. Stoperski život se ispostavio komplikovan, čovek koji me je vozio, ostavio me je na pogrešnoj autobuskoj stanici. Autobus nije došao na vreme. Kiša je padala iako sam sam je zamolila da to ne radi. Kada sam stigla u smeštaj, bila sam pokisla, umorna i anksiozna. Trebalo je da zaboravim na strah od aviona, pronađem masku i proverim sva dokumenta. Trebalo je da se vratim u Beograd i završim roman. Trebalo je da uskočim u more i plivam. Nije februar baš toliko hladan, a nisam ni ja baš tolika kukavica.


IMPRESSUM

 

Sandorf - publishing house founded in 2008, engaged in Croatian literature and literature in translation, and in a wide range of books in humanities.

 

Center for Research and Promotion of Urban Culture (CIP) is a non-profit association that has existed for twenty years. Established in 1998, it operates in the areas of culture and art, urbanism, youth mobility and social dialogue.

 

Editor in chief: Ivan Sršen

Managing editor: Jana Smrekar

Editorial board: Matko Abramić, Thanos Gogos, Sena Zereyak
Graphic editor: Nikša Eršek

Website maintenance: Nabukodonozor d.o.o.

 

 




 

Address

Severinska 30, 10110 Zagreb, Hrvatska

Call Us

+ 385 (0)1 789 8457